Српсковизантијско наслеђе у српском послератном модернизму : Васко Попа, Миодраг Павловић, Љубомир Симовић, Иван В. Лалић

"У историји српске књижевности једна од основних класификација јесте подела на стару, народну и нову књижевност. Ови заокружени корпуси разликују се међусобно не само по поетичким и формално-техничким особеностима већ и по времену јављања и деловања у српској културној историји. Дакле, средњовековна, народна и нова књижевност не чине само три вида књижевног стварања него и основне књижевне епохе српске културе. Свака од ове три области одликује се специфичним поетичким претпоставкама проистеклим из особеног схватања природе, смисла и функције књижевног стварања, као и одговарајућим начинима настајања, преношења и чувања књижевног текста. Иако се стара, фолклорна и нова књижевност посматрају као аутономне области и аутохтоне форме књижевног стваралаштва, те се и изучавају као засебне целине, оне за историју књижевности представљају три конкретизације јединственог духовног и поетичког тока српске књижевности. У проучавању историје српске књижевности, поред свих посебности старе, фолклорне и нове књижевности, истичу се везе и утицаји између ова три вида српског књижевног стваралаштва. Три засебне форме књижевног стварања интегрална историја књижевности посматра као делове јединствене целине српске књижевности..."

Преузето из ауторових Уводних разматрања