Је ли крива судбина?: књижевна и публицистичка дела на српском језику Љубен Каравелов

Након девет деценија поново се објављује, овог пута критички, књижевно дело једног од најзначајнијих бугарских књижевника Љубена Каравелова (1834–1879), стварано за српске читаоце. Поред приповедне прозе у издање су укључени и радови на пољу српске књижевне критике и публицистике (друштвено-политички чланци) и поједина писма, сачувана у српским државним фондовима.

„Рукопис критичког издања књижевних и публицистичких радова бугарског књижевника Љубена Каравелова, који је приредио за штампу др Александар Пејчић, а које обухвата текстове које је овај аутор стварао на српском језику док је живио и радио у Београду и Новом Саду (1867–1871), урађен је на веома квалитетан и поуздан начин. Штампање овог дјела изнова ће књижевној и научној публици приближити овога скрајнутог писца и обновити интересовања за тумачење његовог запаженог дјела, као и истраживање српско-бугарских књижевних и културних веза у 19. вијеку”.

(из рецензије: проф. др Горана Максимовића)

„Изврсно упознат са животним и стваралачким путем Љубена Каравелова (...) Александар Пејчић је припремио једно перфектно академско/критичко/ издање Каравеловљеве прозе, писане на српском језику, вешто синтезирајући и балансирајући информативно-знанствени, истраживачки, аналитичко-интерпретаторски и текстошки аспекат. На дистанци од сваке крајности – како прећуткивање доприноса у српској књижевности, тако и прецењивање тог доприноса – Пејчић, имам у виду и монографију о Каравелову и критичко издање његове српске прозе, створио је дело, које даје велики допринос и српској и бугарској историји књижевности”.

(из рецензије: проф. др Светлозара Игова)

„Уз пуну опрезност, с обзиром да се ради о преводним текстовима (Каравелов је писао на бугарском и руском језику), приређивач је приступио свакој од побројаних целина, а своја решења минуциозно и темељно образложио у критичком апарату. Посебно значајни су библиографски и текстолошки подаци, као и они који реферирају на правописну праксу и језичке недоумице. Може се рећи да су овим издањем Александра Пејчића успостављени канонски текстови прозе Љубена Каравелова на српске теме”.

(из рецензије: проф. др Бојана Ђорђевића)

„За ово издање значајна је и чињеница да приређивач укључује не само фикцију већ и остале текстове доступне на српском језику (радови на пољу српске књижевне критике и публицистике, као и писма из српских државних фондова, мемоарско-дневничка проза, политички чланци, дописи), и по први пут сабране у једном тому. Оваква одлука корисна је и значајна не само за проучаваоце Каравеловљевог дела у историјском контексту, као и његовог утицаја на српску прозу 19. века, већ и за генерације млађих читалаца, студената и љубитеља писане речи с обзиром на то да омогућује темељно и бројним напоменама обогаћено разумевање Каравеловљевих текстова”.

(из рецензије: др Милана Миљковића, научног сарадника)